“Imala sam njegov i svoj rodni list, pismo da ga tražim. Ostavljala sam te papire koju god sam džamiju ili turbe posjetila. Znala sam da mi samo dragi Allah može pomoći. Ima nas dosta familije, ali niko ni hasret nije bio da ga traži, samo ja”, priča nam Sala. To što potraga u Istambulu nije urodila plodom, Salu nije obeshrabrilo. Raspitivala se i tragala dalje, a onda joj je Maglajlija Salih Topovčić, koji se godinama školovao u Turskoj i bio od velike pomoći, javio sretnu vijest, pa se sa sinom Hasibom i zetom Smajlom Hasanićem uputila u grad Inegol kraj Burse. U tom kraju puno je Bosanaca koji žive tu decenijama i nisu zaboravili maternji jezik.
Tamo je upoznala bratića Redžu i bratične Murvetu i Ajferu i njihove porodice.
“Primili su nas k’o najrođenije, prostrle se bošče i servirala sofra”, kaže Sala. Od nove rodbine čula je priču da je Ibrahim, nakon što je pušten iz logora u Njemačkoj, došao u Tursku. Primila ga je jedan žena sa čijim se sinom pobratimio i uzeo njihovo prezime Ak. Oženio se, izrodio djecu, a čitav život bavio se poljoprivredom i gradnjom kuća.
Sala Ibrahimu podigla i nišane
Posebno teško joj je bilo kada je posjetila polubratov mezar. “Došla sam na mezar, kad tamo samo dva kamena. Zaraslo u korov i šiblje, pa sam odmah našla i platila jednog čovjeka da to lijepo uredi. I naručila bratu nišane”, dodaje kroz suze. Sudbina je htjela da Sala polubratu podigne nišane. Na bijelom kamenu sada piše: Ibrahim Ak, sin Mehmeda Zaimovića iz Bosne. Ni Ibrahim, priča Sala, nije znao da u Bosni ima više ikoga svoga.
“Kako su mi ispričali, mislio je da poslije rata nije ostao niko njegov, a bilo ga je i strah javljati se za vrijeme Jugoslavije. Nažalost umro je 1981.godine. Koliko sam se ja iznenadila kada sam ih pronašla, toliko su i oni. Bratična mi je kroz suze rekla da oni nisu ni sanjali da njihov babo ima rodbinu u Bosni”, dodaje.
Rekla sebi: ”Tragaću dok sam živa!”
Kolika je upornost ove žene koja je duboko zagazila u osmu deceniju života teško je opisati. Takva je, kaže, bila kroz cijeli život. “Ja sam sebi rekla tragaću dok sam živa, a niotkog neću uzeti ni marke. Ja imam svoju penziju, pa mogu ga i nenać, pa da mi poslije pričaju da sam uzimala pare da hodam. Meni je dragi Allah izašao u susret da mu odem barem na mezar, prošle su tolike godine, šta sam jai mala samo tri kada su ga Nijemci odveli”, rekla je Sala.
Ispričala nam je da ju rodbina u Turskoj primila da ne može biti ljepše, obišla je i vidjela puno toga, muzeje, džamije, derneke i okupljanja Bosanaca koji decenijama žive u ovom dijelu Turske. Sada se redovno čuje sa rodbinom u Turskoj. Došao je i poziv na svadbu jednog od unuka rahmetli Ibrahima. “Voljela bih otići, ali Bože zdravlja”, rekla nam je Sala na kraju.
N.Br./maglaj.net
